Tamo daleko (There, far away) – a Serbian prisoner of war during World War One

Guest blog written by Fabian & Tatjana Vendrig (Dutch and Serbian language versions below)

“The bread you sent, every Serb took it, they crossed themselves and kissed it and then we all started to cry happy tears”.

This is an excerpt of a letter which Djordje Vukosavljevic, who was mentioned earlier in a blog, sent to his wife on 28/02/1918 from the Prisoners of War (PoW) camp Soltau near Hannover in Northwest Germany. Djordje was a non-commissioned officer of the Serbian army during the First World War and he died 22th January 1919 in a PoW camp in Nieuw-Milligen near Garderen in the Netherlands. Thus, he never returned to his home country, Serbia. His letters give a small insight about the life of a Serbian Prisoner of War during the First World War in the PoW camps in Germany.

These letters are now also available on the Europeana 1914-1918 website, with an English translation and they can be found here.

Lately it was also discovered, thanks to the great-granddaughter who keeps the letters in the best state as possible, that his brother-in-law, Konstatin Mladenovic, died during the Great War too. The last sign of life was a postcard dated 18/08/1914 written in Klenje near Sabac, Western-Serbia. Here the allies won their first victory when the Serbian army defeated the Austro-Hungarian army during the battle of Cer (15-24th August 1914).

Konstatin Mladenovic, photo from private collection

The great-granddaughter also has a letter from Dragomir Rajicic, a tradesman from Gornji Milanovac. He wrote a letter on 19/08/1919 to the wife of Djordje Vukosavljevic to inform her that Djordje died in the Netherlands. It had taken him half a year to get home from the Netherlands. With the kind help of Museum of Rudnik and Takovo Region and with special thanks to Ana Jelic from this museum in Gornji Milanovac the team could also identify Dragomir.

Dragomir Rajicic, photo from the book ”Porodični album starog Milanovca” by Dusan Ilic, 1999

It turned out that Dragomir’s brother, Sreten Rajicic, also died in the Netherlands on 22/01/1919 in Enschede. The funeral of Sreten was reported by the Dutch newspaper Tubantia on 24/01/1919, where it was written that a family member, who was also a PoW, attended the funeral.

Sreten Rajicic from Gornji Milanovac, sitting, 2nd from the right. Photo from the book “Stari Milanovac” by Milomir Glisic, 2003

On Sreten’s death certificate (Enschede 1919 No. 63) it is not written where he is from, so the team of researchers was not aware that Dragomir and Sreten had been brothers.  Only when various sources from Serbia and the Netherlands were combined and analysed, it turned out that they were brothers.

Sreten and Djordje were exhumed in May 1938, with 86 other Serbian WWI soldiers who died in the Netherlands and transported to the mausoleum in Jindrichovice which is in the Czech Republic.

After the war Dragomir Rajicic continued his father’s business with a bookshop and publishing house for postcards in Gornji Milanovac (the shop on the right on the postcard below, which was published by him).

From the collection of the Public Library ‘Vladislav Petković Dis’, Čačak 

Tamo daleko is the title of this blog and it is inspired by a famous Serbian song about WWI (link). It is important that those who died “tamo daleko” (there, far away) are not forgotten. The authors of this blog also created a permanent digital remembrance place on the website www.secanje.nl and will continue with their voluntary research to the fate of the 91 Serbian WWI soldiers who died in the Netherlands.

 

NEDERLANDS

Tamo daleko (Daar ver weg)

“Het brood dat je stuurde, nam elke Serviër aan, ze maakten een kruisteken, kusten het en toen begonnen we allemaal blije tranen te huilen”.

Dit is een zin uit een brief die Djordje Vukosavljevic, die eerder in een blog werd genoemd, op 28 februari 1918 naar zijn vrouw stuurde vanuit het krijgsgevangenenkamp te Soltau bij Hannover in Noordwest-Duitsland. Djordje was een onderofficier van het Servische leger tijdens de Eerste Wereldoorlog en hij stierf op 22 januari 1919 in een krijsgevangenen kamp in Nieuw-Milligen bij Garderen in Nederland. Hij keerde nooit meer terug naar zijn geboorteland, Servië. Zijn brieven geven een klein inzicht in het leven van een Servische krijgsgevangene tijdens de Eerste Wereldoorlog in de Duitse krijgsgevangenen kampen in Duitsland.

Deze brieven zijn nu beschikbaar op de website van Europeana 1914-1918 met een vertaling in het Engels, u vindt ze hier (link).

Recentelijk werd ontdekt, dankzij de achterkleindochter die de brieven in de best mogelijke staat bewaard, dat zijn zwager, Konstatin Mladenovic, ook stierf tijdens de Eerste Wereldoorlog. Het laatste teken van leven was een ansichtkaart gedateerd 18/08/1914 geschreven in Klenje bij Sabac, West-Servië. Hier wonnen de geallieerden hun eerste overwinning toen het Servische leger het Oostenrijks-Hongaarse leger versloeg tijdens de slag om de berg Cer (15-24 augustus 1914).

De achterkleindochter heeft ook een brief van Dragomir Rajicic, een handelaar uit Gornji Milanovac. Hij schreef op 19 augustus 1919 een brief aan de vrouw van Djordje Vukosavljevic om haar te laten weten dat Djordje in Nederland stierf. Het kostte hem een half jaar om thuis te komen vanuit Nederland. Met de hulp van Ana Jelic van het museum van de regio Rudnik & Takovo in Gornji Milanovac kon het team ook Dragomir identificeren.

Het bleek dat de broer van Dragomir, Sreten Rajicic, ook in Nederland was overleden. Sreten stierf op 22/01/1919 in Enschede. Dagblad Tubuntia schreef op 24/01/1919 een artikeltje over zijn begrafenis.

Een citaat uit het artikel: In den droeven stoet gingen een tweetal landgenooten, mede ontslagen Servische krijgsgevangenen, van wie een nog een bloedverwant was van laatstgenoemden Serviër. Aan de groeve strooide deze een handvol aarde over de kist van zijn broeder.

Op Sreten’s overlijdensakte (Enschede 1919 nr. 63) staat niet waar hij vandaan komt, dus het team van onderzoekers wist niet dat Dragomir en Sreten broers waren. Pas toen verschillende bronnen uit Servië en Nederland werden gecombineerd en geanalyseerd, bleken het broers te zijn.

Sreten en Djordje werden in mei 1938 opgegraven met 86 andere Servische WOI-soldaten die in Nederland stierven en werden naar het mausoleum in Jindrichovice in de (huidige) Tsjechische Republiek getransporteerd.

Na de oorlog zette Dragomir Rajicic het bedrijf van zijn vader voort met een boekwinkel en een uitgeverij voor ansichtkaarten in Gornji Milanovac (de winkel rechts op de briefkaart hieronder, werd door hem gepubliceerd).

“Tamo Daleko” is de titel van deze blog en is geïnspireerd door een beroemd Servische lied over WOI (link). Het is belangrijk dat degenen die stierven “tamo daleko” (daar, ver weg) niet worden vergeten. De auteurs van deze blog creëerden ook een permanente digitale herdenkingsplaats op de website www.secanje.nl en gaan door met hun vrijwillige onderzoek naar het lot van de 91 Servische WOI-soldaten die in Nederland zijn omgekomen.

 

СРПСКИ

Тамо далеко

“Хлебац који си послала сваки га је Србин узео у руке, прекрстио и пољубио, ту су настале сузе радованке.”

Ово је део из писма Ђорђа Вукосављевић, који је био раније поменут у блогу објављеном на овом вебсајту, послат супрузи 28.02.1918. године из логора Солтау, близу Хановера у северозападној Немачкој. Ђорђе је био подофицир српске војске током Првог светског рата и преминуо је 22.01.1919. године у логору за ратне војне заробљенике у Њу Милигену, близу Гардерена у Холандији. Никада није успео да се врати у своју домовину, Србију. Његова писма дају увид у живот српског ратног заробљеника током Првог светског рата у логорима у Немачкој.

Ова писма, са преводом на енглески су такође доступна на вебсајту Europeana 1914-1918 и можете их пронаћи овде: линк.

Недавно је такође откривено, захваљујући праунуци Ђорђа Вукосављевић која се труди да сачува писма у најбољем могућем стању да је његов зет Константин Младеновић такође умро током Великог рата. Последњи пут је писао 18.08.1914. из места Клење близу Шапца, Западна Србија. Овде је српска армија први пут поразила Аустроугарску током Церске битке (15-24.08.1914).

Праунука Зорица такође има писмо Драгомира Рајичића, трговца из Горњег Милановца који је написао писмо Ђорђевој супрузи 19.08.1919. године у коме је обавештава о смрти њеног супруга у Холандији. Требало му је пола године да стигне кући из Холандије. Захваљујући Музеју рудничко-таковског краја и посебно Ани Јелић из музеја, тим је идентификовао Драгомира Рајичић.

Испоставило се да је Драгомиров брат, Сретен Рајичић, такође умро у Енсхадеу, Холандији 22.01.1919.  О сахрани је писао и холандски лист Тубантиа 24.01.1919, где је написано да је члан породице, који је такође био ратни заробљеник, присуствовао сахрани.

На Сретеновој умрлици (Енсхеде 1919, бр. 63) нe стоји одакле је он, тако да тим истраживача није знао да су Драгомир и Сретен били браћа. Тек када су различити извори из Холандије и Србије анализирани, испоставило се да су њих двојица рођена браћа.

Сретен и Ђорђе су ексхумирани у мају 1938. укључујући још 86 других српских војника који су преминули у Холандији након завршетка Првог светског рата, а затим су транспортовани у маузолеј у Јиндриховице, данашњу Чешку.

Након рата, Драгомир Рајичић је наставио са послом свог оца, књижаром и издавањем разгледница, у Горњем Милановцу (продавница здесна на разгледници, коју је он издао).

Наслов овог блога Тамо далеко је инспирисан познатом српском традиционалном песмом из Првог светског рата (линк). Важно је да се не забораве они који су умрли тамо далеко. Аутори овог блога такође аутори вебсајта www.secanje.nl, су решени да наставе са волонтерским истраживањем о судбини 91 војника који су преминули у Холандији током Првог светског рата.

 

Related Posts

One thought on “Tamo daleko (There, far away) – a Serbian prisoner of war during World War One”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.